UČENJE KAO UŽIVANJE

 Bez muke nema nauke!

     Učenje u školi i van škole često se povezuje sa trudom, naporom, pritiscima, otporima, predispitnim i ispitnim stresom, osećanjem nelagode tokom odgovaranja i ocenjivanja, raznim uslovljavanjima, potkrepljenjima, kaznama. Uživanje, ako mu se i nađe mesto, najčešće se povezuje sa pozitivnom ili visokom ocenom i nagradama za dobre ocene. Vremenski rokovi diktiraju određene postupke, usmeravaju i određuju ritam i tempo rada, uslovljavaju ponašanje, gestove i svakodnevne narative o učenju. Narativi o učenju, bilo iz ugla školskog osoblja, bilo iz ugla roditelja ali i iz ugla samih đaka i studenata -  često su prožeti terminologijom zasićenom konotacijama pritiska, nužde, neminovnosti, neizbežnosti, hitnosti, zakasnelosti, preuranjenosti, brzine. Uz sve to, oblici ponašanja u situacijama učenja u školi i van nje, često su sasvim birokratizovani, formalizovani, depersonalizovani, vremenski determinisani, uslovljeni unutrašnjim i spoljašnjim pritiscima, otporima i naporima. U svakidašnjem govoru se glorifikuju rad i napor kao vrhunska obeležja učenja: „On je seo, zavrnuo rukave, zagrejao stolicu, grejao je i grejao danima, nedeljama i mesecima i dobio desetku! Svaka mu čast“. Da, s tim što je on u tome uživao i radio je to jer je u tome uživao. A uživanje se, najčešće, ne pominje i na uživanje u učenju se i ne pomišlja.

     Na sve to, dolazi obaveznost određenog stepena školovanja – jer bez određenog stepena školovanja – pojedincu sleduju mršave i slabašne društveno-ekonomske prilike i izgledi ili, drukčije rečeno, ne očekuju ga skoro nikakve društveno ekonomske prilike i izgledi. U tom smislu, mora da se uči, učenje je imperativ, mora da se uči bilo kako, makar i mehanički, makar samo da se reprodukuje sadržaj učenja, da se bilo kako dođe do željenog i planiranog ishoda, e da bi se završilo makar nešto i da bi se u životu postiglo makar šta.

 Bez muke, ipak, ima nauke?

     Ali, da li učenje može da bude uživanje? Da li može da se uživa u učenju? Da li učenje može da bude zadovoljstvo? Ne samo to. Da li učenje može, jedino i samo, da bude uživanje? Da li možemo da učimo iz čistog zadovoljstva i samo da bismo uživali u procesu? Kao prvi privremeni odgovor nameće se: da, naravno, ali samo ako učimo ono što volimo. Iako se podrazumeva se da svakoga od nas interesuju različiti domeni života, različiti predmeti, različite delatnosti, različiti zanati, različite nauke, različite umetnosti, ovaj odgovor je dragocen jer pomaže da se formuliše sledeće pitanje: da li učenje kao učenje može da bude izvor zadovoljstva, nezavisno od onoga što učimo? Da li učenje možemo da konceptualizujemo tako da bude neodvojivo od zadovoljstva i uživanja? I da, pri tome, jednom zauvek, bude sasvim razdvojeno od konotacija pritiska, napora, otpora, truda, nužde, neminovnosti ili prinude...

     Svi znamo za definicije učenja. Njih je važno imati u vidu jer su tako formulisane da omogućuju različite interpretacije smisla učenja:  trajna ili relativno trajna promena u ponašanju ili doživljavanju individue nastala kao rezultat prethodnog ponašanja ili doživljavanja, sticanje znanja, planirani i organizovani proces sticanja znanja, veština i umeća...

     Ali, kako razumeti učenje? Zašto učimo? Da li učimo jer moramo da učimo? I šta bi značilo „moramo da učimo“? „Moramo da učimo jer moramo da idemo u školu.“, primera radi. „A moramo da idemo u školu jer moramo nešto da znamo, da bismo nešto radili.“, još jedan primer. U redu, moramo da idemo u školu. Zamislimo da ne moramo da idemo u školu. Nema škole. Osnovna škola nije obavezna. Šta bismo radili tokom detinjstva i adolescencije? Vrlo je verovatno da bismo učili sve i svašta, u neorganizovanom i neplaniranom, nesistematskom smislu. Pored toga, vrlo je verovatno da bismo, sa protokom vremena, došli do ideje o nekom, makar elementarnom, obliku organizacije, planiranja i artikulacije učenja. Koju god proceduru, operaciju ili proces da učite, sa protokom vremena postaje jasno da je neki vid organizacije, po sebi, dobar za učenje, da ga olakšava, pospešuje i podstiče.

     Neko bi mogao da kaže – kada ne bi bilo škole, tokom detinjstva i adolescencije, morali bismo da radimo, kako bismo preživeli. Vrlo verovatno. S tim što bismo morali da naučimo nešto da radimo, da bismo mogli to da radimo. Poznata su iskustva naših predaka, koji su od malih nogu šegrtovali u zanatskim radnjama, kako bi bili osposobljeni da i sami budu zanatlije. A oni su svašta morali da uče, pored osnovnog zanata: zanat, pravila trgovanja, vođenje poslova, pažljiva briga o dokumentaciji, razvoj posla, proširivanje delatnosti, podučavanje budućih šegrta, vođenje domaćinstva u zavisnosti od tipa zanata itd., itd. Teško da je zamisliva situacija u kojoj ne bismo učili. Mi možemo da zamislimo situaciju u kojoj nema škole, ne učimo da bismo radili, ne učimo ni u najneorganizovanijem  smislu, samo gubimo pusto vreme u pukom opažanju sveta, besciljnim kretnjama i instinktivnim radnjama. Vrlo je verovatno da bismo, posle izvesnog vremena, počeli da učimo o tome kako opažati, e da bismo bolje opažali, kako se kretati e da bismo se bolje kretali, kako ovladati instinktivnim radnjama i porivima, e da bismo ih uspešnije vršili ili pratili. Ili, neko bi rekao – da nema škole, samo bismo se igrali. Vrlo verovatno. Ali, svaka nova igra je nova situacija učenja. Broj mogućih igara je beskonačan, otuda je beskonačan broj mogućih pravila, mogućih imaginativnih prostora igre, mogućih konstelacija i konfiguracija različitih elemenata igara. A to sve treba naučiti.

 Okreni, obrni – ima nauke.

     Ključ je u tome što je čovek stvorenje koje uči. Čovek je biće koje ne može da opstane kao čovek a da ne uči, u bilo kom obliku učenja. Uporedo s tim, čovek je biće koje se razvija. Čovekovoj svesti je potrebno širenje, ekspanzija, razvoj. I dok živi, čovek se razvija. Samo je pitanje na kom nivou se odvija razvoj, kojom dinamikom, kojim tempom, kojim ritmom, u kom pravcu. To ne važi samo za ljudske kulture sa visokim stepenom razvoja pismenosti. Ima primera kultura sa nultim stepenom pismenosti ali sa izuzetno razvijenom kulturom usmenosti, razgranatom i složenom toliko da je teško shvatljiva iz perspektiva visoko razvijene pismenosti.

     Ako je čovek stvorenje koje uči, ako je učenje ključno svojstvo ljudskog života, a ako imamo u vidu definicije učenja – sledi da je čovek stvorenje koje se menja, koje se razvija, koje neprekidno stiče nove vidike, nove horizonte, nove perspektive, bilo da ih nazovemo znanjima, veštinama, umećima, kompetencijama. A ako je čovek već stvorenje koje uči, koje se razvija i koje se neprekidno menja – da li koncepcija po kojoj čovek mora da uči ima smisla? Ako je čovek biće koje diše, a po svemu sudeći – jeste,  kako bismo shvatili iskaze „Moram da dišem“ ili „Sine, da bi ti išlo u životu, moraš da dišeš!“ ili „Ako danas ne budeš disao, nećeš dobiti sladoled!“, „Ako na kraju polugodišta ne budeš disao kako treba, nema novog bicikla“, „Nemoj da ti se desi da danas nisi disao“? Kako bi nas shvatile osobe kojima bi takvi iskazi bili upućeni? Ali, ako bi nam neko rekao: „Diši lagano, duboko“, „Diši bez opterećenja i pritiska“, „Prebrojavaj udisaje i izdisaje bez žurbe“, „Ujednači disanje sa pokretima“, „Uživaj u disanju“, „Osećaš li vezu između disanja i raspoloženja“ – to bi već bila drugačija situacija.

     Drugim rečima, čovek uči, u kojoj god situaciji da se nalazi, uči organizovano ili neorganizovano, planirano, neplanirano, uči u školi, uči funkcionalno, uvek i svuda uči. Drugo je pitanje kako uči, šta uči – ali uvek nešto uči. Ako je to već tako, a po svemu sudeći jeste, zašto se učenje povezuje za naporom, pritiskom, otporom, mukom, nelagodom? Zašto se učenje dramatizuje? Neko bi rekao – učenje je složen proces, povezan i sa socijalizacijom individue, a to je sve praćeno raznim problemima, teškoćama, nedoumicama, potencijalnim traumama. I to nije sporno. Ali, ako je to već tako, zašto proces učenja ne bi bio zasnovan na uživanju i zadovoljstvu i jedino i isključivo na uživanju i zadovoljstvu? Zar svi ti navedeni problemi koje učenje obuhvata ne bi bili lakše rešeni, ako bi osnovna postavka o učenju bila da je ono izvor uživanja i zadovoljstva upravo u samom procesu? Nije li razvoj individue, nadogradnja i usložnjavanje njenih potencijala i sposobnosti nešto veličanstveno, divno, nije li proces razvoja individue najvažniji proces njenog života? Nije li ekspanzija svesti, širenje vidika, obogaćivanje horizonata nešto najdragocenije? Ako jeste, a po svemu sudeći jeste, zar to nije razlog da se u tom procesu uživa? Zar to individuu ne čini zadovoljnom? Zašto su mnoge individue koje uče – suštinski nezadovoljne procesom učenja?

 Najlepše je đačko doba.

     Učiti tako da je učenje zadovoljstvo i da se u učenju uživa. Kako? Evo jedne skice, jednog nacrta,  nepotpunog, nedovršenog ali zgodnog za početak razmišljanja. Učiti tako da učenje u potpunosti odgovara ličnim sklonostima, karakteristikama, ritmu i tempu opažanja i mišljenja, senzomotornoj dinamici osobe. Povezati proces učenja sa uživanjem u omiljenoj muzici, omiljenom filmu, omiljenoj hrani, omiljenim osobama. Kreirati situaciju u kojoj su vidljivi i tok procesa učenja i njegovi rezultati. Materijalizovati one elemente učenja koji su važni svakoj osobi: bilo u vidu rukopisa, bilo u vidu crteža, bilo u vidu snimka, bilo u vidu telesnog gesta, pokreta koji iskazuje radost, ushićenje, entuzijazam, nadahnuće. Učiti dovoljno sporo, ubrzavati sa merom svojstvenom svakome od nas. Ne opterećivati se, ne pominjati i ne obazirati se na rokove, već krenuti sa učenjem dovoljno rano kako bi se učilo dovoljno sporo. Učiti i u celini i u delovima (i „globalno“ i „partitivno“), kombinovati delove i celinu u formi koja osobi odgovara i kad joj odgovara. Fokusirati se na „teške“ elemente gradiva, sagledavati ih i analizirati bez pritiska, bez napora, bez otpora, uz svest da smo usred procesa, da nam je toliko toga nepoznato i da će nam tek mnogo više toga postati nepoznato, kako rešimo tu teškoću. Formirati listu teškoća tj. „kognitivnih prepreka“ i razumeti zašto su nam teške, šta je u njima „kvaka“, gde je najkompleksniji čvor prepreke. Snimati sebe dok čitamo gradivo, slušati sebe, smejati se sebi u procesu, smejati se, smejati se, uživati u procesu. Praviti kartice, podsetnike, kačiti ih na najrazličitijim mestima, često žvrljati bez jasnog smisla i razloga. Uparivati kognitivne prepreke sa duhovitim opaskama, fotografijama lepih predela, omiljenim muzičkim kompozicijama. Praviti anegdotske beleške o svom učenju, uočavati tipične propuste i samo-indukovane sabotaže procesa. Karikirati ih. Izoštravati svoju svest, pratiti svaki, pa i najmanji, najtiši, najneznatniji impuls i pomak koji su proistekli iz situacije učenja. Jedva čekati nov ciklus učenja, jedva čekati pauzu, uživati i u učenju i u pauzama i odmoru, povezati odmor sa učenjem a učenje sa odmaranjem. Jedva čekati, gorljivo i sa entuzijazmom iščekivati dan ispita, dan ocenjivanja – u procesu smo, čiji su i to elementi – i kako god da bude na ispitu, i dalje smo u procesu, što je više nego dovoljno.

     Iz ove skice, koja nije ni konačna ni definitivna, ni do kraja uobličena – može se da izvede kako bi mogla da izgleda škola koja bi podržavala i razvijala učenje kao uživanje i kao izvor zadovoljstva. To bi bila škola u kojoj bi se kreirala takva situacija učenja, prilagođena svakoj osobi i njenim individualnim sklonostima, htenjima i interesovanjima, a koja bi, putem saradnje i uzajamne podrške, negovala, podržavala i podsticala sve vidove inteligencije i sve stilove učenja. To bi bila škola u kojoj bi se, primera radi, matematika učila i kroz ples – kome su pokreti važni, i kroz fotografiju – kome je posmatranje važno i kroz obilazak brda u blizini, premer površina placeva i izradu geografskih skica (via Alfred Vajthed). Nekome je zaista naporno da uči matematiku onako kako se ona, u najvećem broju slučajeva uči. Međutim, u takvoj školi, kreiralo bi se onoliko pristupa za učenje matematike koliko ima đaka, bez dramatizacije i „katastrofizacije“ usled „jedinica“ ili vraćenih praznih vežbanki. Takva škola bi podsticala i spiritualnu inteligenciju, posmatranjem zvezdanog neba i razgovora o nebeskim visinama i iz ugla astronomije i iz ugla kapadokijskog i aleksandrijskog bogoslovlja i iz ugla Bahovih kompozicija i Kantovog moralnog zakona ali bi podsticala i logičko-matematičku inteligenciju i putem matematičkih zadataka i putem analize poezije i stiha i iz ugla zlatnog preseka i putem video-sekcije u kojoj bi se tragalo za dobrom kompozicijom kadra. Škola u kojoj bi se uživalo u životu i svim njegovim manifestacijama, kako je to,  na prvi pogled jednostavno, iskazao matematičar i filozof Alfred Vajthed. Drugim rečima, ključ je u aktivnoj individualizaciji i personalizaciji nastave, u razvijanju saradničkih odnosa svih aktera procesa, u fleksibilnosti nastavnih tehnika i metoda, u pažljivom osluškivanju đaka, njihovih roditelja, u debirokratizaciji procedura, u inventivnom osmišljavanju školskog ambijenta i prostora učionice, u otvorenosti programskih dokumenata za đačke predloge i sugestije... I sve je to, na kraju krajeva, poznato.

     Sve navedeno ne znači da u današnjim školama nema prilika za uživanje u životu ili da je takva škola utopija. To samo znači premeštanje naglaska sa leksike napora, otpora, pritisaka, obaveznosti, prinude – na leksiku uživanja, zadovoljstva, rasterećenja. To znači kreiranje drugačije situacije, s drugačijim fokusom i drugačijim prioritetima u kojima će proces biti u centru pažnje a učenje – put i odvijanje procesa individualnog razvoja u zajedničkom poduhvatu učenja. Uvek imati u vidu učenje kao učenje, nezavisno od toga šta učimo, ispitivati lične specifičnosti učenja, pretvoriti učenje u svojevrsni lični odnos prema svetu, u lični pristup okruženju, negovati sve lične razlike u učenju, podsticati razvoj svih specifičnih tipova učenja kroz razne meta-kognitivne procedure i operacije. I iznad svega, kontinuirano rasterećivati proces, neutralisati razne vidove pritisaka, otpora, napora. „Učiti bez napora“ ne znači preskakanje procesa koji ima svoje pravilnosti i dinamiku, kao što to ne znači instant rešenje ili gotovu i datu stazu za ulazak u život, posutu cvećem. To samo i jednostavno znači „učiti bez napora“ jer učenje po sebi nije napor, koliko god može da bude zahtevno. Mnoga uživanja i zadovoljstva su „zahtevna“ (npr. u logističkom i organizacionom smislu ili u smislu vremena koje iziskuju), pa o njima uopšte ne razmišljamo iz perspektive napora, pritiska ili teškoće. Nema razloga da to ne bude slučaj i sa učenjem. Kao i uvek u životu, ključ je u premeštanju naglaska, u finoj meri i osećaju za nijanse i detalje. 

P. S. - Posebna tema je to što će vam đaci ili vaša deca biti izuzetno zahvalna ako ih, tokom odrastanja, lišite i poštedite ograničavajućih verovanja, oličenih u omiljenim frazama tipa „posao nastavnika je naporan i zahtevan“ ili  „učenje je muka, zavrtanje rukava i zagrevanje stolice, a vi se ništa ne trudite nego se zavitlavate po ceo dan“. Zavitlavanje je dobar saveznik u učenju, ako to hoćete, pre svega zavitlavanje sa samim sobom.

 

Literatura:

-Antonijević Radovan (2013), Opšta pedagogija, Institut za pedagogiju i andragogiju Filozofskog fakulteta u Beogradu;

-Ivić Ivan, Pešikan Ana, Antić Slobodanka, (2001), Aktivno učenje, Beograd, Institut za psihologiju, Ministarstvo prosvete i sporta Republike Srbije, Ministarstvo za prosvjetu i nauku Crne Gore;

-Mitrović Milica (2008), “Konstrukcija odnosa usmenosti i pismenosti u obrazovanju”, Andragoške studije, Institut za pedagogiju i andragogiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, br. 2, novembar 2008, str. 301-314;

-Pritchard Alan (2009), Ways of Learning, New York, Routledge;

-Whitehead N. Alfred (1967), The Aims of Education, New York, Free Press.

 

    

    

    

    Fotografija: Gerd Altmann from Pixabay 

https://pixabay.com/photos/adult-education-a-book-books-2706977/