TEMPO UČENJA, VAŽNOST USPORAVANJA, RITMIKA VASPITNO-OBRAZOVNOG PROCESA
Brže, brže!
Jedna od prvih tema koje treba problematizovati u procesu učenja i nastave jeste tempo. Najpre, ne učimo svi istom brzinom. Ne mislimo svi istom brzinom, ne opažamo svi istom brzinom. Međutim, učenje i nastava su usmereni i određeni rokovima, klasifikacionim periodima, datumima ocenjivanja i odgovaranja. Pored toga, razvoj i rasprostranjenost digitalne tehnologije dovode do ubrzanja raznih procesa, što se odražava na brzinu učenja i brzinu odvijanja nastave. Stalno se govori o tome da ne treba gubiti vreme, da je vreme najvažniji „resurs“, da treba ubrzati sve što može da se ubrza. Nekad se stiče utisak da smo opčinjeni brzinom, skraćenjem puta, zaobilaženjem velikog broja elemenata svih procedura. Interesantno je da i u više svetskih jezika postoje izreke analogne našoj izreci „Brzo je kuso“ – kao da narodno iskustvo potvrđuje da rad u žurbi nije plodan. Međutim, trenutno stanje naše civilizacije nameće ubrzavanje svih segmenata života.
Ako bolje razmislimo o školskom času od 45 minuta – ili o treningu od sat vremena – uviđamo da su te vremenske jedinice male a da bi uvek i nužno bile dobro iskorišćene, sadržaji i aktivnosti se često ubrzavaju, kako bi se postiglo sve što je cilj pojedinačnog časa ili treninga. Bilo da je reč o školskom, formalnom, vaspitanju i obrazovanju, bilo da je reč o bilo kom obliku neformalnog vaspitanja i obrazovanja – tempo rada je jedan od ključnih elemenata uspešnog učenja i valjane nastave. Svako od nas je, bilo kao đak, bilo kao nastavni ili instruktorski radnik, doživeo situacije u kojima deluje da je čas održan brzo a prekinut naglo, tačno u trenucima kada smo počeli da razumevamo o čemu je, zapravo, reč. Ili, svi smo doživeli da nam interval od 45 minuta izgleda pretrpan raznim sadržajima i aktivnostima, izloženim površinski i brzo, tako da smo se suočili sa mnogo podataka ali bez dovoljno vremena da ih obradimo, da o njima razmislimo i istinski ih usvojimo.
Svi smo svašta učili na brzinu, ostavljali gradivo za „poslednji čas“, ubrzavali učenje kako se približavaju rokovi. Ili, ako smo se bavili nastavnim ili instruktorskim radom – svakome od nas se dešavalo da ubrzavamo nastavu jer nam se činilo da nećemo stići sve da ispredajemo ili da obuhvatimo sve aktivnosti ili... Brže, brže, čas se uskoro završava, tu je tromesečje, „..nisam stigao ni da ih ocenim...“, „... a šta sa ovim elementima programa...“, „...neću stići da održim čas o...“ – zvuči dovoljno poznato.
Nekad smo prinuđeni na brza, „instant“ rešenja a nekad smo, zašto to ne
priznati, njima i fascinirani. Dopada nam se mogućnost uštede vremena, ekonomičnosti
u vremenskoj organizaciji planiranih aktivnosti, ubrzavanje procedure,
skraćenje procesa i izostavljanje, na prvi pogled, nevažnih koraka, kako bi se
došlo do željenog cilja ili očekivanog ishoda. To ne mora, po sebi, da bude
loše, kao što ne mora, po sebi, ni da bude dobro. Problem je u tome što su
učenje i nastava procesi, a svaki
proces ima svoj tempo i svoj karakterističan ritam, koji bi trebalo da bude
ujednačen i logičan, sa smislenim i opravdanim ubrzavanjima i usporavanjima,
koja ni u čemu ne remete odvijanje procesa, već doprinose njegovom nesmetanom i
optimalnom odvijanju (pod optimalnim odvijanjem mislimo na najbolje moguće
odvijanje procesa u datim okolnostima i sa obzirom na sve relevantne uslove i
mogućnosti). Drugim rečima, ubrzavanje – da, ali u zavisnosti od relevantnih
činilaca i u skladu sa opštim ritmom.
Filozof Ludvig Vitgenštajn je zapisao da je filozofija trka u kojoj
pobeđuje onaj ko poslednji stigne na cilj (Wittgenstein, 1984). Isto bi moglo
da se kaže i za učenje i za nastavu. Važnost usporavanja vaspitno-obrazovnih
procesa postaje vidljiva i ako se oni sagledaju iz perspektive celoživotnog
učenja. Ako se oslobodimo diktata rokova, klasifikacionih perioda i kalendara i
ako učenje shvatimo kao otvoren, beskonačan, kontinuiran proces (tj. skup
procesa) koji se odvija tokom celog života, zašto bismo bilo šta dodatno
ubrzavali?
Pored toga, kad god naiđemo na neku prepreku ili teškoću u učenju, kada nam je nešto previše komplikovano, usporavanje je preduslov rešenja prepreke. Da li ste primetili koliko je važno usporiti tempo, pa i zaustaviti se, kako bismo sagledali teškoću, razumeli šta je u njoj „kognitivna prepreka“, uvideli šta nas ometa u njenom savlađivanju i koliko brzina i ubrzavanje ometaju razumevanje problema? Nekad je potrebno izuzetno mnogo vremena da bi se razumeli problemi koji, na prvi pogled, deluju krajnje jednostavno. Konačno, nekada su zaista potrebne godine da bi se shvatili određeni problemi, njihov smisao, njihova važnost.
Ritam vaspitno-obrazovnih procesa je neprocenjivo važno pitanje. U
izvesnoj meri može da se kaže da je sve u ritmu, u tempu, u specifičnom sledu i
organizovanom nadovezivanju sadržaja, operacija i aktivnosti u procesima učenja
i nastave. Velika didaktička reforma Jana Komenskog i organizacija nastave po
uzoru na satni mehanizam proističe iz suštinskih svojstava ritmičke
organizacije celokupnog života. Ritmička organizacija nastave i učenja je
duboko ukorenjena kako u ritmičnosti života i univerzuma, tako i u ritmičnosti
čovekovog psihofizičkog razvoja - što je
naglašavao engleski matematičar i filozof Alfred Vajthed, ukazujući na neophodnost prepoznavanja primerenog tempa i ritma vaspitno-obrazovnih procesa
(Whitehead, 1967).
Jedan didaktičar naglašava da „...u školi vlada diktatura nedostatka vremena“ ali i da je jedan od puteva ka intenziviranju učenja – metodički svesno izazvano usporavanje procesa učenja (Meyer, 2002). Pored toga, kada se uzmu u obzir svi ciklusi vaspitanja i obrazovanja – oni traju veoma dugo i odvijaju se usporeno – u pitanju su godine i godine. Sporost je, zaista, neophodno svojstvo učenja i nastave. Naravno, svako od nas će brže naučiti jedno ili sporije nešto drugo. Svako od nas prati svoj tempo i ritam učenja, mišljenja, opažanja, pamćenja, na kraju, ritam zaboravljanja. Razume se i da bi nastava trebalo da bude dovoljno osetljiva i prilagodljiva svakom đaku ili polazniku nekog kursa i da ritam procesa unapred uračunava moguća usporavanja ili ubrzavanja, shodno raznim vidovima invidivualizacije u procesu nastave.
Stani,
stani!
U tom smislu, bilo da smo đaci, polaznici ili polaznice nekog kursa ili treninga, bilo da smo nastavnici, učiteljice, instruktori - nekada nam se valja zaustaviti, zastati i iznova oslušnuti ritam učenja, ritam nastave, ritam čoveka, ritam univerzuma. U suštinskom smislu, nije presudan cilj, presudan je proces, put. Nikada i nećemo dostignuti apsolutni cilj ali uvek smo usred procesa koji se odvija na više nivoa, u više pravaca, razgranato, u različitim ritmičkim obrascima, na putu ka... Što je najbolje, ako zastanemo, otkriva se da su svi ti ritmički obrasci međusobno usklađeni i ukomponovani, da nema trzaja ili nelogičnih prekida, da je i pauza deo kompozicije a da je tišina, često, najava raskošnih simfonija. Kako zapisuje didaktičar, iznova moramo otkriti sporost učenja (Meyer, 2002). Zaista, gde žurimo? I šta to jurimo?
Nije slučajno da se, prevashodno u adolescentskoj populaciji, ukorenila
reč Opušteno! Možda je ona odgovor na
sveopštu žurbu i ubrzanje života na svim nivoima. Usporavanje je posebno važno
za pitanja duha, za najvažniju sferu ljudskog života. Navedeni filozof, Ludvig
Vitgenštajn, zabeležio je da bi filozofi trebalo jedni druge da pozdravljaju sa
Samo polako! (Wittgenstein, 1984).
Isto može da se kaže i za sve učesnike i učesnice u bilo kom obliku nastavnog
procesa ili procesa učenja.
Prema tome, samo polako!
Literatura:
-Meyer, Hilbert (2002), Didaktika
razredne kvake, Zagreb, Educa;
-Whitehead, N. Alfred (1967), The
Aims of Education, New York, Free Press;
-Wittgenstein, Ludwig (1984), Culture
and Value, Chicago, University of Chicago Press.
Comments
Post a Comment